U sutonu jednog dana
U sutonu jednog dana, dok je mesec izlazio, ispod senki nekih grana slučajno sam prolazio. Žubor reke u blizini tišinu je nemu seko, nedaleko u toj tmini pored reke bi još neko. Slučajno sam zapazio nedaleko neku senu, dok sam bliže prilazio, ja ugledah neku ženu. I zaustih da se javim, da joj priđem bar na tren, al' ne uspeh da nastavim, jer ostadoh sasvim nem. Duga kosa do pojasa i prelepo žensko lice, divno telo,tankog stasa, nežni pokret lastavice, prosto su me zakopali tu na mestu gde sam stao u tu stvarnost ko u šali prosto nisam verovao. Nežno kao let leptira, ka reci je koračala i pokretom punim mira jedno dugme otkopčala, Skliznulo je svo odelo, kao da je pokidano samo osta nago telo mesečinom obasjano. Dok je išla prema reci ko da bira duži put, ja sakriven u toj senci drhtao sam kao prut. Tihi šum bistre vode, promeni se,ko da vri, u nju njeno telo ode, od pogleda mog ga skri. Zlatni odsjaj mesečine zatreperi jednim delom sa vodene površine on obasja njeno telo. Plivala je pustajući da je recne struje klate, ni trenutak ne sluteći da je moje oči prate. Posle nekih četvrt sata izašla je na obalu, podižući iznad vrata njenu vlažnu kosu plavu. Nabujale,ženske grudi budile su žeđ u meni, mislio sam da već ludim od požude ka toj ženi. Želeo sam od sveg više da ispunim želje lude, da joj priđem mnogo bliže, pa šta bude,neka bude. Tolko čežnje i čednosti, nigde nikog,besmo sami, al' nemadoh ja hrabosti i ostadoh sam u tami. Mnogo leta već je prošlo, mnogi dani,mnogi sati, mnogo novog,meni došlo, al' ta slika još me prati. Sećaću se dok je veka te lepote njenog tela, dok me smrt ne dočeka i duša mi bude svela. Z.Jović
U sutonu jednog dana, dok je mesec izlazio, ispod senki nekih grana slučajno sam prolazio. Žubor reke u blizini tišinu je nemu seko, nedaleko u toj tmini pored reke bi još neko. Slučajno sam zapazio nedaleko neku senu, dok sam bliže prilazio, ja ugledah neku ženu. I zaustih da se javim, da joj priđem bar na tren, al' ne uspeh da nastavim, jer ostadoh sasvim nem. Duga kosa do pojasa i prelepo žensko lice, divno telo,tankog stasa, nežni pokret lastavice, prosto su me zakopali tu na mestu gde sam stao u tu stvarnost ko u šali prosto nisam verovao. Nežno kao let leptira, ka reci je koračala i pokretom punim mira jedno dugme otkopčala, Skliznulo je svo odelo, kao da je pokidano samo osta nago telo mesečinom obasjano. Dok je išla prema reci ko da bira duži put, ja sakriven u toj senci drhtao sam kao prut. Tihi šum bistre vode, promeni se,ko da vri, u nju njeno telo ode, od pogleda mog ga skri. Zlatni odsjaj mesečine zatreperi jednim delom sa vodene površine on obasja njeno telo. Plivala je pustajući da je recne struje klate, ni trenutak ne sluteći da je moje oči prate. Posle nekih četvrt sata izašla je na obalu, podižući iznad vrata njenu vlažnu kosu plavu. Nabujale,ženske grudi budile su žeđ u meni, mislio sam da već ludim od požude ka toj ženi. Želeo sam od sveg više da ispunim želje lude, da joj priđem mnogo bliže, pa šta bude,neka bude. Tolko čežnje i čednosti, nigde nikog,besmo sami, al' nemadoh ja hrabosti i ostadoh sam u tami. Mnogo leta već je prošlo, mnogi dani,mnogi sati, mnogo novog,meni došlo, al' ta slika još me prati. Sećaću se dok je veka te lepote njenog tela, dok me smrt ne dočeka i duša mi bude svela. Z.Jović